Pre osam godina, kada je Umberto Eko preminuo u 84. godini, ostavio je za sobom značajan opus dela i ogromnu kolekciju knjiga. Napisao je komplikovane ali veoma rado čitane romane kao što su „Ime ruže“ i „Fukoovo klatno“, kao i priče za decu, književnu kritiku, akademske tekstove o semiotici, analize svega, počevši od srednjovekovne estetike pa sve do modernih medija, i mnogo toga drugog, ali kao što smo nedavno primetili, on je smatrao da pisci ne treba isuviše često da objavljuju nove knjige. On nije bio jedan od „onih romanopisaca koji objavljuju knjigu svake godine“, jer tako propuštaju „zadovoljstvo da pet, šest, sedam godina provedu pričajući jednu priču“.
Međutim, on je puno pisao. I puno je čitao, što će potvrditi i letimičan pogled na jedno ili dva poglavlja iz bilo kog njegovog romana. Pošto je bio vatreni obožavatelj Džejmsa Džojsa i Horhea Luisa Borhesа, Eko je u svoja dela utkao bezbroj niti izvučenih iz književne i intelektualne istorije različitih mesta, kultura i jezika – što ukazuje na njegov dubok ali veoma znatiželjan um, kom je potrebna dobro opremljena biblioteka, ili biblioteke.
Možemo samo da zamislimo koliko je takvih citadela znanja Eko posetio u svojim putovanjima širom sveta, ali ne moramo da zamišljamo onu koju je sam opremio, jer možemo da je vidimo u narednom video-snimku. Iako nije beskonačna kao biblioteka koju je zamislio Borhes (u kojoj se nalaze sve moguće knjige), Ekova lična biblioteka, sagledana iz određenih uglova, izgleda gotovo isto toliko nepregledno. Kamera prati Eka kako prolazi pored prepunih polica, od kojih neke prekrivaju cele zidove, dok druge stoje samostalno, da bi na kraju stigao do jedne određene knjige – uprkos činjenici da je veoma mali broj svojih knjiga na policama držao okrenutim tako da se vidi njihov hrbat.
Kako navodi Nasim Nikolas Taleb, Ekova biblioteka je sadržala 30.000 knjiga i svrstavala je njene posetioce u dve kategorije: one koji reaguju sa „Vau! Gospodine profesore doktore Eko, kakvu biblioteku imate! Koliko ste od ovih knjiga pročitali?“ i ostale – koji čine veoma malu manjinu – koji shvataju da privatna biblioteka ne služi za pojačavanje ega, već kao istraživački alat. Jer pročitane knjige su daleko manje vredne od nepročitanih. Sudeći po tome, Eko je možda prikupio još vredniju biblioteku nego što to njegovi obožavatelji pretpostavljaju.
„Poslednji jednorog“ je fantastični roman američkog pisca i scenariste Pitera S. Bigla (1939) koji se pojavio sada već daleke 1968. godine. Roman je u SAD doživeo veliki uspeh kod publike, a 1982. god...
Ako mislite da je filozofija suviše ozbiljna za primenu u svakodnevnom životu, možda je vreme da promenite stav. Knjige koje smo za vas pripremili dokazuju da filozofske ideje mogu biti i te kako zani...
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.
Do 30. novem...
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.